Sombor, 2013 godina, godina teških odluka
Juče...
Jutro kao iz filmova. Sunčano. Divno. Milina. Ustajem iz kreveta i vidim da nije u redu samnom. Noge nisam mogao da pokrenem. Poslednjom snagom dozivam ali vidim da mi je jezik nepoznat, nesluša me. I onda mrak. Ničega se više nesećam. Svest mi je otišla tamo gore, gore gde se odlučuje o životu o smrti. Svirke, rasalašni život, kola, puno para, stres...sve što se može loše reći i napisati to sam ja iskusio. A bili mi je lepo. Lepo ili ružno... Onda i nije bilo drugo nego da me život opomene i to drastično... Doživeo sam moždani udar...
Juče malo posle...
Proveo sam skoro mesec dana u bolnici. Prvih šest dana na intenzivno nezi. Doktori su me gledali i vrteli glavom "Težak udar, sve je u njegovim rukama i molimo se dragom Bogu da te vrati". Moram priznati medicina je učinila sve što je mogla. Svi moji drugovi su bili da me posete, nažalost ja ih se nesećam, nesećam se ni familije. Ćerka, sin, žena. Nije mi ulazilo u glavu da sam u bolnici, da sam doživeo moždani udar, da su me otpustili kući, nije mi ni šest meseci nakon udara bilo jasno šta se desilo samnom. Bio sam bolestan, i to teško.
Danas...
Šta mogu da promenim u svom životu, sa svojim navikama. Ispred mene je potpuno drugačija životna šema. Sa 110 kg bilo je teško pokrenuti se. Desna noga, desna ruka i govor... To su funkcije koje su mi pogođene. Omršaviti. Hmmm....to je bilo lako reći. Šetnja, šetnja, šetnja to su mi prve misli. I krenem. Prva, druga, treća šetnja i posle mesec dana navikao sam se. Šetnje su mi baš prijala. Noga i ruka su mi sve bolje služila. Doktori su bili u neverici, jedan pacijent koji je bio otpisan, sada već pokazuje znake oporavka. Kola sam prestao da vozim. Sviranje zaboravio. Sada sam mogao polako da počnem da vozim bicikl. Prvo malo a onda sve više. Devet meseci nakon moždanog udara ili šloga kako ga mi laici zovemo dobio sam banju u Bezdan. I reših da u banju idem biciklom. Neznam kako ću izdržati ali sam odlučio... 20 tak km tamo i 20 tak nazad... Prvi dan neznam dali su me bolele noge ili stražnjica ali da sam polovinu kilometara prešao gurajući bicikl to je sigurno. Zaspao sam kao odojče. I tako...kako sam vozio svakim danom mi je bilo lakše, bicikl kao da se srodio samnom.. Noga mi se i dalje vuče, ali ide mi. Ruka isto tako. Govor moram vežbati. Moram. Znam šta hoću ali nemogu izgovoriti. Malo sam sebi smešan kad odem na šalter i nemogu se setiti kako se zove na primer "olovka" . I dok pokušavam da se setim službenik počinje priču koja je svuda ista, "Šta kog djavola dolažiš da nas maltretiraš, nas koji smo potpuno zdravi i pravi..." A meni je samo falilo ono "Olovka". Ali verujem da će i taj problem vremenom da se reši...olovka...olovka...olovka. Prijatelji su mi verni ostali. Uz pomoć njih sam dosta stvari savladao. Mirnoća, razum. Hvala vam prijetelji.
Danas malo kasnije...
Dobar osećaj koji me je obuzima vožnja biciklom i zdravstveno stanje kvarila je porodična situacija. Sada kada sam bez para videlo se da nije sve u redu. Raspad familije je bio neminovan...Moja deca su teško primila raspad ali vreme leči sve...
Sutra...
Motivisala me jedna želja, želja da pobedim bolest. Sada kad više nisam za bilo kakav posao, sada kada sam se ponovo rodio video sam svet sasvim drugim očima. Svet koji se može još istražiti. Svet kakav nisam dosada viđao. Stari način razmišljanja sam promenuo naopačke. Došlo je vreme da počnem novi život, život trećeg doba. I počeo sam...
Moždanu udar
Sombor, 2013. godina, godina teških odluka
Juče...
Jutro kao iz filmova. Sunčano. Divno. Milina.
Ustajem iz kreveta i vidim da nešto nije u redu samnom. Noge nisam mogao ni da pomerim. Poslednjom snagom dozivam, ali vidim da mi je moj sopstveni jezik stran, ne sluša me. I onda mrak. Ničega se više ne sećam. Svest mi je otišla tamo gore, gore gde se odlučuje o životu i smrti.
Svirke, raskalašni život, kola, puno para, stres...sve što se može loše reći i napisati, to sam ja iskusio. A bilo mi je lepo. Lepo ili ružno... Onda i nije bilo druge nego da me život opomene i to drastično... Doživeo sam moždani udar...
Juče, malo posle...
Proveo sam skoro mesec dana u bolnici. Prvih šest dana na intenzivnoj nezi. Doktori su me gledali i vrteli glavom "Težak udar, sve je u Božijim rukama i molimo se dragom Bogu da te vrati."
Moram priznati, medicina je učinila sve što je mogla. Svi moji drugovi su došli da me posete. Nažalost, ja ih se ne sećam, ne sećam se ni familije. Ćerka, sin, žena. Nije mi ulazilo u glavu da sam u bolnici, da sam doživeo moždani udar, da su me otpustili kući. Nije mi ni šest meseci nakon udara bilo jasno šta se desilo samnom. Bio sam bolestan, i to teško.
Danas...
Šta mogu da promenim u svom životu, u svojim navikama? Predamnom je potpuno drugačija životna šema. Sa 110 kg bilo je teško pokrenuti se. Desna noga, desna ruka i govor... To su funkcije koje su mi pogođene. Treba oslabiti. Hmmm....to je bilo lako reći. Šetnja, šetnja, šetnja to su mi prve misli. I krenem. Prva, druga, treća šetnja i posle mesec dana, navikao sam se. Šetnje su mi baš prijale. Noga i ruka su me sve bolje služile. Doktori su bili u neverici, pacijent koji je bio otpisan, sada već pokazuje znake oporavka.
Kola sam prestao da vozim. Sviranje zaboravio. Sada sam mogao polako da počnem da vozim bicikl. Prvo malo, a onda sve više. Devet meseci nakon moždanog udara ili šloga kako ga mi laici zovemo, dobio sam banju u Bezdanu. I reših da u banju odem biciklom. Ne znam kako ću izdržati, ali sam odlučio... 20-tak km tamo i 20-tak nazad...
Prvi dan ne znam da li su me više bolele noge ili stražnjica, ali da sam polovinu kilometara prešao gurajući bicikl, to je sigurno. Zaspao sam kao odojče. I tako...kako sam vozio svakim danom mi je bilo lakše, bicikl kao da se srodio samnom. Noga mi se i dalje vuče, ali ide mi. Ruka isto tako. Govor moram vežbati. Moram. Znam šta hoću ali ne mogu izgovoriti. Malo sam sebi smešan kad odem na šalter i ne mogu se setiti kako se kaže, na primer, "olovka" . I dok pokušavam da se setim, službenik počinje priču koja je svuda ista: "Šta kog đavola dolaziš da nas maltretiraš, nas koji smo potpuno zdravi i pravi..." A meni je samo falilo ono "olovka". Ali verujem da će i taj problem vremenom da se reši ... olovka... olovka... olovka.
Prijatelji su mi ostali verni. Uz njihovu pomoć sam savladao dosta toga. Mirnoća, razum. Hvala vam prijetelji.
Danas, malo kasnije...
Dobar osećaj koji me je obuzima u vožnji biciklom i zdravstveno stanje, kvarila je porodična situacija. Sada kada sam bez para videlo se da više nije kao pre. Raspad familije je bio neminovan... Moja deca su to teško primila, ali vreme leči sve...
Sutra...
Motivisala me jedna želja, želja da pobedim bolest. Sada kad više nisam za bilo koji posao, sada kada sam se ponovo rodio, video sam svet sasvim drugim očima. Svet koji se može još istražiti. Svet kakav nisam dosada viđao. Stari način razmišljanja sam promenio iz korena. Došlo je vreme da počnem novi život, život trećeg doba. I počeo sam...
Juče...
Jutro kao iz filmova. Sunčano. Divno. Milina. Ustajem iz kreveta i vidim da nije u redu samnom. Noge nisam mogao da pokrenem. Poslednjom snagom dozivam ali vidim da mi je jezik nepoznat, nesluša me. I onda mrak. Ničega se više nesećam. Svest mi je otišla tamo gore, gore gde se odlučuje o životu o smrti. Svirke, rasalašni život, kola, puno para, stres...sve što se može loše reći i napisati to sam ja iskusio. A bili mi je lepo. Lepo ili ružno... Onda i nije bilo drugo nego da me život opomene i to drastično... Doživeo sam moždani udar...
Juče malo posle...
Proveo sam skoro mesec dana u bolnici. Prvih šest dana na intenzivno nezi. Doktori su me gledali i vrteli glavom "Težak udar, sve je u njegovim rukama i molimo se dragom Bogu da te vrati". Moram priznati medicina je učinila sve što je mogla. Svi moji drugovi su bili da me posete, nažalost ja ih se nesećam, nesećam se ni familije. Ćerka, sin, žena. Nije mi ulazilo u glavu da sam u bolnici, da sam doživeo moždani udar, da su me otpustili kući, nije mi ni šest meseci nakon udara bilo jasno šta se desilo samnom. Bio sam bolestan, i to teško.
Danas...
Šta mogu da promenim u svom životu, sa svojim navikama. Ispred mene je potpuno drugačija životna šema. Sa 110 kg bilo je teško pokrenuti se. Desna noga, desna ruka i govor... To su funkcije koje su mi pogođene. Omršaviti. Hmmm....to je bilo lako reći. Šetnja, šetnja, šetnja to su mi prve misli. I krenem. Prva, druga, treća šetnja i posle mesec dana navikao sam se. Šetnje su mi baš prijala. Noga i ruka su mi sve bolje služila. Doktori su bili u neverici, jedan pacijent koji je bio otpisan, sada već pokazuje znake oporavka. Kola sam prestao da vozim. Sviranje zaboravio. Sada sam mogao polako da počnem da vozim bicikl. Prvo malo a onda sve više. Devet meseci nakon moždanog udara ili šloga kako ga mi laici zovemo dobio sam banju u Bezdan. I reših da u banju idem biciklom. Neznam kako ću izdržati ali sam odlučio... 20 tak km tamo i 20 tak nazad... Prvi dan neznam dali su me bolele noge ili stražnjica ali da sam polovinu kilometara prešao gurajući bicikl to je sigurno. Zaspao sam kao odojče. I tako...kako sam vozio svakim danom mi je bilo lakše, bicikl kao da se srodio samnom.. Noga mi se i dalje vuče, ali ide mi. Ruka isto tako. Govor moram vežbati. Moram. Znam šta hoću ali nemogu izgovoriti. Malo sam sebi smešan kad odem na šalter i nemogu se setiti kako se zove na primer "olovka" . I dok pokušavam da se setim službenik počinje priču koja je svuda ista, "Šta kog djavola dolažiš da nas maltretiraš, nas koji smo potpuno zdravi i pravi..." A meni je samo falilo ono "Olovka". Ali verujem da će i taj problem vremenom da se reši...olovka...olovka...olovka. Prijatelji su mi verni ostali. Uz pomoć njih sam dosta stvari savladao. Mirnoća, razum. Hvala vam prijetelji.
Danas malo kasnije...
Dobar osećaj koji me je obuzima vožnja biciklom i zdravstveno stanje kvarila je porodična situacija. Sada kada sam bez para videlo se da nije sve u redu. Raspad familije je bio neminovan...Moja deca su teško primila raspad ali vreme leči sve...
Sutra...
Motivisala me jedna želja, želja da pobedim bolest. Sada kad više nisam za bilo kakav posao, sada kada sam se ponovo rodio video sam svet sasvim drugim očima. Svet koji se može još istražiti. Svet kakav nisam dosada viđao. Stari način razmišljanja sam promenuo naopačke. Došlo je vreme da počnem novi život, život trećeg doba. I počeo sam...
Moždanu udar
Sombor, 2013. godina, godina teških odluka
Juče...
Jutro kao iz filmova. Sunčano. Divno. Milina.
Ustajem iz kreveta i vidim da nešto nije u redu samnom. Noge nisam mogao ni da pomerim. Poslednjom snagom dozivam, ali vidim da mi je moj sopstveni jezik stran, ne sluša me. I onda mrak. Ničega se više ne sećam. Svest mi je otišla tamo gore, gore gde se odlučuje o životu i smrti.
Svirke, raskalašni život, kola, puno para, stres...sve što se može loše reći i napisati, to sam ja iskusio. A bilo mi je lepo. Lepo ili ružno... Onda i nije bilo druge nego da me život opomene i to drastično... Doživeo sam moždani udar...
Juče, malo posle...
Proveo sam skoro mesec dana u bolnici. Prvih šest dana na intenzivnoj nezi. Doktori su me gledali i vrteli glavom "Težak udar, sve je u Božijim rukama i molimo se dragom Bogu da te vrati."
Moram priznati, medicina je učinila sve što je mogla. Svi moji drugovi su došli da me posete. Nažalost, ja ih se ne sećam, ne sećam se ni familije. Ćerka, sin, žena. Nije mi ulazilo u glavu da sam u bolnici, da sam doživeo moždani udar, da su me otpustili kući. Nije mi ni šest meseci nakon udara bilo jasno šta se desilo samnom. Bio sam bolestan, i to teško.
Danas...
Šta mogu da promenim u svom životu, u svojim navikama? Predamnom je potpuno drugačija životna šema. Sa 110 kg bilo je teško pokrenuti se. Desna noga, desna ruka i govor... To su funkcije koje su mi pogođene. Treba oslabiti. Hmmm....to je bilo lako reći. Šetnja, šetnja, šetnja to su mi prve misli. I krenem. Prva, druga, treća šetnja i posle mesec dana, navikao sam se. Šetnje su mi baš prijale. Noga i ruka su me sve bolje služile. Doktori su bili u neverici, pacijent koji je bio otpisan, sada već pokazuje znake oporavka.
Kola sam prestao da vozim. Sviranje zaboravio. Sada sam mogao polako da počnem da vozim bicikl. Prvo malo, a onda sve više. Devet meseci nakon moždanog udara ili šloga kako ga mi laici zovemo, dobio sam banju u Bezdanu. I reših da u banju odem biciklom. Ne znam kako ću izdržati, ali sam odlučio... 20-tak km tamo i 20-tak nazad...
Prvi dan ne znam da li su me više bolele noge ili stražnjica, ali da sam polovinu kilometara prešao gurajući bicikl, to je sigurno. Zaspao sam kao odojče. I tako...kako sam vozio svakim danom mi je bilo lakše, bicikl kao da se srodio samnom. Noga mi se i dalje vuče, ali ide mi. Ruka isto tako. Govor moram vežbati. Moram. Znam šta hoću ali ne mogu izgovoriti. Malo sam sebi smešan kad odem na šalter i ne mogu se setiti kako se kaže, na primer, "olovka" . I dok pokušavam da se setim, službenik počinje priču koja je svuda ista: "Šta kog đavola dolaziš da nas maltretiraš, nas koji smo potpuno zdravi i pravi..." A meni je samo falilo ono "olovka". Ali verujem da će i taj problem vremenom da se reši ... olovka... olovka... olovka.
Prijatelji su mi ostali verni. Uz njihovu pomoć sam savladao dosta toga. Mirnoća, razum. Hvala vam prijetelji.
Danas, malo kasnije...
Dobar osećaj koji me je obuzima u vožnji biciklom i zdravstveno stanje, kvarila je porodična situacija. Sada kada sam bez para videlo se da više nije kao pre. Raspad familije je bio neminovan... Moja deca su to teško primila, ali vreme leči sve...
Sutra...
Motivisala me jedna želja, želja da pobedim bolest. Sada kad više nisam za bilo koji posao, sada kada sam se ponovo rodio, video sam svet sasvim drugim očima. Svet koji se može još istražiti. Svet kakav nisam dosada viđao. Stari način razmišljanja sam promenio iz korena. Došlo je vreme da počnem novi život, život trećeg doba. I počeo sam...
Нема коментара:
Постави коментар